“Data exchange” service offers individual users metadata transfer in several different formats. Citation formats are offered for transfers in texts as for the transfer into internet pages. Citation formats include permanent links that guarantee access to cited sources. For use are commonly structured metadata schemes : Dublin Core xml and ETUB-MS xml, local adaptation of international ETD-MS scheme intended for use in academic documents.
Export
Црномарковић, Милош
Далматинска епархија Српске православне цркве (1945-1991)
Dozvoljavate samo preuzimanje i distribuciju dela, ako/dok se pravilno naznačava ime autora, bez ikakvih promena dela i bez prava komercijalnog korišćenja dela. Ova licenca je najstroža CC licenca. Osnovni opis Licence: http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/rs/deed.sr_LATN. Sadržaj ugovora u celini: http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/rs/legalcode.sr-Latn
Academic metadata
Doktorska disertacija
Društveno-humanističke nauke
Univerzitet u Banjoj Luci
Filozofski fakultet
Istorija
Other Theses Metadata
Diocese of Dalmatia of the Serbian Orthodox Church (1945-
1991).
366 листова
Друштвене и хуманистичке науке: Историја
Датум одбране: 24. 06. 2020. године
Латиновић, Горан (mentor)
Композиција рада утемељена је на тематском, уз поштовање хронолошког принципа. Увод представља кратак осврт на историју Срба у Далмацији, од њиховог досељавања на тај простор (историјску ветрометину) преко подизања првих манастира и цркава, служења разним господарима, оснивања Епархије, покушаја унијаћења, Првог светског рата, уједињења СПЦ, закључно са завршетком Другог светског рата, који представља праву Голготу и најтежи период у новијој историји СПЦ и српског народа у целини, са трајним и несагледивим последицама. СПЦ је и након рата била у немилости нове власти, која је лишила огромног дела њених добара, али и друштвеног утицаја. Било је то пола века царевања идеолошке мржње, острашћености и насиља. Иако је у време доласка патријарха Германа на чело СПЦ дошло до извесног детанта, за све време трајања комунистичке Југославије (1945-1990) – државни атеизам – представљао је саставни део државне идеологије и политике, док су владајуће државне концепције биле засноване на три стуба – секуларизацији, атеизацији и религији у сфери приватног. Међутим, упркос свим искушењима и притисцима – спољним и унутрашњим – СПЦ је водила свој живот и опстала. Верски живот, који је за време рата на простору Епархије далматинске био готово угашен, након рата полако оживљава залагањем епископа-администратора (Нектарија, Арсенија, Никанора и Симеона) и малобројног свештенства, које се враћало из избеглиштва, јер је епископу Иринеја, који је у току рата интерниран у Италију, у послератном периоду било онемогућено обављање својих дужности. Дугогодишњи послератни
епископски интеррегнум, у смислу непопуњавања Епархије редовним архијерејима, у великој мери је утицао на обнову црквеног живота у њој, јер је први редовни архијереј – Стефан (Боца), који је оставио дубок и неизбрисав траг својим архијерејским и неимарским ангажманом у Епархији, дошао на епископску катедру тек 1959. године. На здравим и широко постављеним темељима свог претходника, живу и изузетно плодну архијерејску и градитељску активност развио је и епископ Николај (Мрђа), коју је прекинуо грађански рат у Хрватској.
The paper is structured around the principle of subject matter, while observing the chronological principle. The introduction provides a brief overview of the history of Serbs in Dalmatia, from their settlement in the area (without protection throughout the history) through the construction of the first monasteries and churches, serving different masters, the establishment of the Diocese, the attempts at Uniatism, World War I, the unification of the Serbian Orthodox Church (the SOC), to the end of World War II, which is the true calvary and the most difficult period in the recent history of the SOC and the Serbian people as a whole, with lasting and devastating consequences. Even after the war, the SOC was still regarded with disfavour by the new regime, which deprived it of a huge portion of its assets together with its social influence. It was a fifty-year reign of ideological hatred, fervour and violence. Although there was some detente when Patriarch German became the head of the SOC, throughout the existence of the communist Yugoslavia (1945-1990) – state atheism – formed an integral part of the state ideology and politics, with the predominant state concepts supported by three pillars – secularisation, atheisation and religion practised strictly privately. However, despite all the temptations and pressures – both external and internal – the SOC led its own life and survived. The religious life, which was almost brought to an end in the area of the Diocese of Dalmatia during the war, was slowly restored after the war through the efforts of Bishops-Administrators (Nektarije, Arsenije, Nikanor and Simeon) and few clergy returning from exile. Bishop Irinej, who was interned in Italy during the war, was not allowed to discharge his duties after the war. The long post-war interregnum between bishops, i.e. failure to have regular archpriests appointed to the Diocese, greatly affected the restoration of the church life in it, given that the first regular archpriest – Stefan (Boca), whose building and restoration efforts as a bishop left a deep and indelible impression on the Diocese, only became the head of the see in 1959. Building on the wide and sound foundation laid by its predecessor, Bishop Nikolaj (Mrđa) engaged in lively and very fruitful activity as an archpriest and a builder, only interrupted by the civil war in Croatia.
Срби, Српска православна црква, Далмација, епархија,
унија, сабор, синод, епископ, комисија, комунистичка власт.
Serbs, Serbian Orthodox Church, Dalmatia, diocese, union, assembly,
synod, bishop, commission, communist regime.
Класификациона ознака: H 250
Serbian
Композиција рада утемељена је на тематском, уз поштовање хронолошког принципа. Увод представља кратак осврт на историју Срба у Далмацији, од њиховог досељавања на тај простор (историјску ветрометину) преко подизања првих манастира и цркава, служења разним господарима, оснивања Епархије, покушаја унијаћења, Првог светског рата, уједињења СПЦ, закључно са завршетком Другог светског рата, који представља праву Голготу и најтежи период у новијој историји СПЦ и српског народа у целини, са трајним и несагледивим последицама. СПЦ је и након рата била у немилости нове власти, која је лишила огромног дела њених добара, али и друштвеног утицаја. Било је то пола века царевања идеолошке мржње, острашћености и насиља. Иако је у време доласка патријарха Германа на чело СПЦ дошло до извесног детанта, за све време трајања комунистичке Југославије (1945-1990) – државни атеизам – представљао је саставни део државне идеологије и политике, док су владајуће државне концепције биле засноване на три стуба – секуларизацији, атеизацији и религији у сфери приватног. Међутим, упркос свим искушењима и притисцима – спољним и унутрашњим – СПЦ је водила свој живот и опстала. Верски живот, који је за време рата на простору Епархије далматинске био готово угашен, након рата полако оживљава залагањем епископа-администратора (Нектарија, Арсенија, Никанора и Симеона) и малобројног свештенства, које се враћало из избеглиштва, јер је епископу Иринеја, који је у току рата интерниран у Италију, у послератном периоду било онемогућено обављање својих дужности. Дугогодишњи послератни
епископски интеррегнум, у смислу непопуњавања Епархије редовним архијерејима, у великој мери је утицао на обнову црквеног живота у њој, јер је први редовни архијереј – Стефан (Боца), који је оставио дубок и неизбрисав траг својим архијерејским и неимарским ангажманом у Епархији, дошао на епископску катедру тек 1959. године. На здравим и широко постављеним темељима свог претходника, живу и изузетно плодну архијерејску и градитељску активност развио је и епископ Николај (Мрђа), коју је прекинуо грађански рат у Хрватској.