“Data exchange” service offers individual users metadata transfer in several different formats. Citation formats are offered for transfers in texts as for the transfer into internet pages. Citation formats include permanent links that guarantee access to cited sources. For use are commonly structured metadata schemes : Dublin Core xml and ETUB-MS xml, local adaptation of international ETD-MS scheme intended for use in academic documents.
Export
Солдат, Олег
Докази постојања Бога у средњовековној философији религије
Dozvoljavate samo preuzimanje i distribuciju dela, ako/dok se pravilno naznačava ime autora, bez ikakvih promena dela i bez prava komercijalnog korišćenja dela. Ova licenca je najstroža CC licenca. Osnovni opis Licence: http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/rs/deed.sr_LATN. Sadržaj ugovora u celini: http://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/3.0/rs/legalcode.sr-Latn
Academic metadata
Doktorska disertacija
Društveno-humanističke nauke
Univerzitet u Banjoj Luci
Filozofski fakultet
Filozofija
Other Theses Metadata
Proofs of the existence of God in the medieval philosophy of religion
321 лист
Друштвене науке - Филозофија
Social siences - Philosophical sciences
Датум одбране: 11. 03. 2022.
Ђурић, Драго (mentor)
Предмет ове дисертације била је вишедимензионална анализа одређених дивергенција убицираних у традицији томистичке филозофије. Проблем могућности хришћанског знања, у облику теолошких судова а приори, био је у средишту ове дисертације. Те могућности су тражене у оквирима традиционалне културе средњовековних доказа о постојању Бога, како на латинском Западу, тако и у Византији, премда је исто тражење у случају Византије морало бити преформулисано у питање: зашто византијски случај не познаје доказе о Божије постојање? Прво, утврђено је да разилажење унутар томизма није предност филозофског плурализма, већ пре ентропија геометрије његовог поља. Основна претпоставка је била да би одређено културно/филозофско поље требало да издржи притиске да развије ентропију, што је прирастом хришћанске онтологије постало компликованији задатак. Током рада на овој дисертацији открили смо да је западњачка/латинска, томистичка традиција осуђена на крах и растварање у
модерној, антихришћанској философији емпиризма. Како је ово било могуће? Да
ли је то било због првобитних и темељних ставова и мишљења у оригиналном томистичком опусу, или због постнаталног ендемског развоја у схоластичкој
традицији? Да би се овај проблем решио, целокупна схоластичка традиција је
упоређена са једином другом опцијом која је преостала нетакнута њеним утицајем,
византијском традицијом. Упоредио сам западну дијалектику, са византијском аподиктиком, која се налази у појединим краћим списима Светог Григорија
Паламе. Као резултат овог поређења, показале су се одређене инфраструктурне
карактеристике обе философије, са дубоким разликама. Прво, пошто је свака
философија вербални протокол, треба напоменути да су оба поља ових протокола у
суштини деловала у веома различитим окружењима. Утврђено је да је западни латински прошао кроз хипервербалну револуцију, чији је невербални резидуал био заиста веома мали , док је византијско православно задржало овај невербални и симболички остатак до најновијих времена. Због тога свака вербална појава, у обе традиције, мора да прати ово претходно тотално решење и суштински – није аутономна. Нарочито философија у западном смислу представља наставак овог вербалног протокола, који је сакрио своје апсолутне претпоставке претходног хришћанског садржаја. Да би решио педагошке структуралне проблеме садржаја и форме, Тома Аквински је у овој дисертацији виђен као дисидент овог стандардног вербалног протокола, који је традиционално следио Аристотелеове компендијуме.
Аквински је у конструисању Суме теологије следио платонистички пут, организовања свог рада као тоталног уметничког дела. То му је помогло да организује неки ниво теолошких судова а приори. Полигон за ову хипотезу био је схоластички утицај на Византијце, током 14. века. Ако бисмо могли да покажемо да је – под утицајем нове западне филозофије – укупна равнотежа између садржаја и форме у византијском књижевном стваралаштву (Св. Григорије Палама) померена у правцу форме, остављајући иза себе аксиоматику садржаја, онда бисмо могли даље да закључимо да се сличан преокрет заиста десио и раније, на Западу; и, сходно томе, да постоји барем могућност да томистичка Сума омогући теолошке судове а приори. Закључио сам да је западна философска традиција/протокол једноставно последица западног неразрешеног и пригушеног теолошког процеса, усклађујући своју интуицију са истрагама Филипа Шерарда, са исказивањима Џона Дилија против Византије као такве, и многим другима. Далеко најважнији подстицај тренду који је заузет у дисертацији били су иконолошки третмани схоластике и готичке архитектуре Ервина Панофског, иако сам морао да допуним његов рад преко потребним новим ставовима према Византији као таквој, посебно према њеној философији. Философско као ендемска западна теолошка
аберација/експеримент компензовало је свој сужен патристички хоризонт, култом
објективности, доказа и коначно емпиријске науке, затварајући кружни аргумент,
који се једноставно не може применити на византијско поље. Православно и било
које, хришћанство треба да буде систем мишљења, једнако као и веровања и
осећања. Коначно, закључујем да паламитски систем аподиктичких судова представља један такав случај вероватног система хришћанског знања, који хијастички води ка рестаурацији платонског Томе Аквинског.
The subject of this dissertation was a multidimensional analysis of certain
divergences found within the tradition of Thomistic philosophy. The problem of the
possibilities of the Christian knowledge, in the shape of theological judgements a priori, was in the centre of this effort. Those possibilities were searched within the traditional culture of the medieval proofs of God’s existence, both in Latin West and in Byzantium, even though the same search in the Byzantium’s case had to be restated in the form: why Byzantine’s case doesn’e yield proofs of God’s existence. First, the divergence within the Thomism was found to be not an adventage of philosophical pluralism, but rather enthropic geometry of its field. The underlying assumption was that certain cultural/philosophical field is supposed to endure the pressures to become enthropic, which was complicating task with addenda of Christian ontology. During the work on this dissertation, we have found that the Western/Latin, Thomistic tradition is doomed to crash and dissolve with the modern, anti-Christian philosophy of empiricism. How was this possible? Was it because of the primal and underlying attitudes and opinions in the original Thomistic opus, or was it rather due to the postnatal endemic development in the
scholastic tradition? In order to resolve this problem, the whole scholastic tradition was compared with the only other option that was left untouched by its influence, a Byzantine tradition. I compared Western dialectics, with Byzantine apodictics, found in certain shorter writings of St. Gregory Palamas. As a result of this comparison, certain infrastructural characteristics of both philosophies have showed themselves, with deep differences. First, every philosophy being a verbal protocol, it should be noted that both fields of these protocols, essentially operated in a very different environments. The Western Latin one was found to have gone through a hyper-verbal revolution, whose non-verbal displacement was very small indeed, whereas Byzantine Orthodox one, have kept this non-verbal and symbolic residual to the most recent times. Because of this,
every verbal phenomenon, in both of the traditions, must follow this previous total solution and essentially – is not autonomous. Especially philosophy in the Western sense represents the continuation of this verbal protocol, which has hidden its absolute presupposition of previous Christian content. In order to solve the pedagogical structural problems of content and form, Thomas Aquinas is seen in this dissertation as a dissenter from this standard verbal protocol, which has traditionally followed an Aristotelean compendia. Aquinas in constructing Summa theologiae has followed a Platonic path, of organizing his work as a total Gesamtkunstwerk. This helped him organize some level of theological judgements a priori. Testing ground for this hypothesis was the scholastic influence on the Byzantines, during the 14.th century. If we could show that – under the
influence of the Western new philosophy – the overall balance between content and form in the Byzantine literary output (St. Gregory Palamas) has been shifted in the direction of form, leaving the axiomatics of content as previous, then we could procede concluding that the similar reversal had really happened before, in the West; and, accordingly, that there is at least possibility for Thomistic Summa to engender a theological judgements a priori. I concluded that the Western philosophical tradition/protocol is simply a fallout of the Western unresolved and subdued theological process, aligning my intuition with Philip Sherrad’s investigations, John Deely’s pronouncements against Byzantine as such
and many others. By far the most important impetus for the trend taken in the dissertation were Erwin Panofsky’s iconological treatments of Scholasticism and Gothic architecture, even thouh I had to complement his work with the much needed new attitudes towards the Byzantine as such, especially philosophy. Philosophical as an endemic Western theological aberration/experiment compensated its shorthened Patristic horizon with the cult of objectivity, proof, and finally empirical science, closing off the circular argument, and simply cannot be applied to Byzantine field. Orthodox and any, Christianity needs to be a system of knowledge, just as belief and emotion. Finaly, I conclude that Palamitic system of apodictic judgements represents one such case of a probable system of the Christian knowledge, chiastically leading to the restoration of Platonic Thomas Aquinas.
Предмет ове дисертације била је вишедимензионална анализа одређених дивергенција убицираних у традицији томистичке филозофије. Проблем могућности хришћанског знања, у облику теолошких судова а приори, био је у средишту ове дисертације. Те могућности су тражене у оквирима традиционалне културе средњовековних доказа о постојању Бога, како на латинском Западу, тако и у Византији, премда је исто тражење у случају Византије морало бити преформулисано у питање: зашто византијски случај не познаје доказе о Божије постојање? Прво, утврђено је да разилажење унутар томизма није предност филозофског плурализма, већ пре ентропија геометрије његовог поља. Основна претпоставка је била да би одређено културно/филозофско поље требало да издржи притиске да развије ентропију, што је прирастом хришћанске онтологије постало компликованији задатак. Током рада на овој дисертацији открили смо да је западњачка/латинска, томистичка традиција осуђена на крах и растварање у
модерној, антихришћанској философији емпиризма. Како је ово било могуће? Да
ли је то било због првобитних и темељних ставова и мишљења у оригиналном томистичком опусу, или због постнаталног ендемског развоја у схоластичкој
традицији? Да би се овај проблем решио, целокупна схоластичка традиција је
упоређена са једином другом опцијом која је преостала нетакнута њеним утицајем,
византијском традицијом. Упоредио сам западну дијалектику, са византијском аподиктиком, која се налази у појединим краћим списима Светог Григорија
Паламе. Као резултат овог поређења, показале су се одређене инфраструктурне
карактеристике обе философије, са дубоким разликама. Прво, пошто је свака
философија вербални протокол, треба напоменути да су оба поља ових протокола у
суштини деловала у веома различитим окружењима. Утврђено је да је западни латински прошао кроз хипервербалну револуцију, чији је невербални резидуал био заиста веома мали , док је византијско православно задржало овај невербални и симболички остатак до најновијих времена. Због тога свака вербална појава, у обе традиције, мора да прати ово претходно тотално решење и суштински – није аутономна. Нарочито философија у западном смислу представља наставак овог вербалног протокола, који је сакрио своје апсолутне претпоставке претходног хришћанског садржаја. Да би решио педагошке структуралне проблеме садржаја и форме, Тома Аквински је у овој дисертацији виђен као дисидент овог стандардног вербалног протокола, који је традиционално следио Аристотелеове компендијуме.
Аквински је у конструисању Суме теологије следио платонистички пут, организовања свог рада као тоталног уметничког дела. То му је помогло да организује неки ниво теолошких судова а приори. Полигон за ову хипотезу био је схоластички утицај на Византијце, током 14. века. Ако бисмо могли да покажемо да је – под утицајем нове западне филозофије – укупна равнотежа између садржаја и форме у византијском књижевном стваралаштву (Св. Григорије Палама) померена у правцу форме, остављајући иза себе аксиоматику садржаја, онда бисмо могли даље да закључимо да се сличан преокрет заиста десио и раније, на Западу; и, сходно томе, да постоји барем могућност да томистичка Сума омогући теолошке судове а приори. Закључио сам да је западна философска традиција/протокол једноставно последица западног неразрешеног и пригушеног теолошког процеса, усклађујући своју интуицију са истрагама Филипа Шерарда, са исказивањима Џона Дилија против Византије као такве, и многим другима. Далеко најважнији подстицај тренду који је заузет у дисертацији били су иконолошки третмани схоластике и готичке архитектуре Ервина Панофског, иако сам морао да допуним његов рад преко потребним новим ставовима према Византији као таквој, посебно према њеној философији. Философско као ендемска западна теолошка
аберација/експеримент компензовало је свој сужен патристички хоризонт, култом
објективности, доказа и коначно емпиријске науке, затварајући кружни аргумент,
који се једноставно не може применити на византијско поље. Православно и било
које, хришћанство треба да буде систем мишљења, једнако као и веровања и
осећања. Коначно, закључујем да паламитски систем аподиктичких судова представља један такав случај вероватног система хришћанског знања, који хијастички води ка рестаурацији платонског Томе Аквинског.